Репродуктивно здравље

Према дефиницији Светске здравствене организације, репродуктивно здравље  је стање физичког, менталног и социјалног благостања у свим областима везаним за репродуктивни систем, у свим фазама живота. Репродуктивно здравље подразумева да су људи у могућности да имају задовољавајући и безбедан полни живот и способни да имају потомство, као и слободу да одлуче да ли ће га имати, када и колико често. Саставни део овога је и право мушкарца и жена да буду информисани, да имају приступ безбедним ефективним, доступним и прихватљивим методама планирања породице по свом избору, и право на адекватне услуге здравствене заштите који жени омогућавају безбедну трудноћу и порођај.

Репродуктивна здравствена заштита је скуп метода, техника и услуга које доприносе репродуктивном здрављу и добробити кроз спречавање и решавање репродуктивних здравствених проблема. У то спада и сексуално здравље чија је сврха унапређење квалитета живота и личних веза, а не само саветовање и заштита везана за репродукцију и полно преносиве инфекције. Извор: „прогрес 45“ 1998.

Учесталост појаве полно преносивих инфекција (ППИ) међу младима расте: 20-30% сексуално активних адолесцената у Србији има бар једну ППИ. Неке полно преносиве инфекције су прилично поуназте (за ХИВ је чуло 82% адолесценткинња), али о некима се јако мало зна (за хламидијску гениталну инфекцију чуло је свега 2,7% адолесценткиња, о трихомнијази свега 2,3%, а о хепатитису Б, као инфекцији која се може преносити полним путем свега 0,7%). И поред медијских и других кампања о ХИВ/АИДС-у само мали број особа се тестира на ХИВ. У истраживањима са београдским средњошколцима показало се да се свега 6% девојака и 9% момака тестирало на ХИВ.

Сваке године се у Србији региструје 16.000 адолесцентских трудноћа. Преко 90% ових трудноћа је непланирано и нежењено, и преко половине случајева завршава се намерним прекидом. Абортус је и даље највише коришћени метод планирања породице у Србији.

Млади људи се информишу и сазнају о сексуалном и репродуктивном здрављау најчешће од својих вршњака (60-70%), а затим следе други извори информисања, као што су школа, медији (штампа и ТВ), родитељи, здравствени радници. Информисање и едукација младих о репородуктивном здрављу неопходни су како би се спречиле бројне нежењене последице незнања и ризичног понашања.